ХЕМИЈА ЗА ТЕХНИЧКУ ШКОЛУ

ГРАФИЧАРСТВО И РЕЦИКЛАЖА


Оставите коментар

UVOD U RECIKLAŽU

Reciklaža je proces izdvajanja materijala iz otpada i njegovo ponovno korišćenje u iste ili slične svrhe. Proces uključuje sakupljanje, izdvajanje, preradu i izradu novih proizvoda iz iskorišćenih stvari i materijala. Važno je odvojiti otpad prema vrsti jer se mnoge otpadne materije mogu ponovo iskoristiti ako su odvojeno sakupljene. Sve što može ponovo da se iskoristi a ne da se baci je recikliranje.
Primeri za reciklažu u svakodnevnom životu su:
 poklanjanje odeće koja se ne koristi (bolje i korisnije nego da se odeća baca)
 pravljenje komposta od organskih ostataka itd.
Neke materije, poput stiropora, nisu biorazgradive i ne mogu se reciklirati ali se umesto njih mogu naći ekološke zamene.Bez uvođenja reciklaže u svakodnevni život nemoguće je zamisliti sistem upravljanja otpadom.

Reciklaža ima tri osnovna principa (RRR):
R – reduce – smanjiti
R – reuse – ponovo koristiti
R – recycle – reciklirati.
Reciklažom se postižu sledeći ciljevi: štednja sirovinskih resursa (svi materijali su prirodnog porekla i ima ih u prirodi u ograničenim količinama) štednja energije (nema trošenje energije u primarnim procesima, kao ni u transportu koji te procese prati, a dobija se dodatna energija sagorevanjem materijala koji se ne recikliraju) zaštita životne sredine (otpadni materijali degradiraju životni ambijent,a reciklažom se štiti životna sredina) otvaranje novih radnih mesta (procesi u reciklaži materijala zahtevaju znanje i rad što stvara potrebu za radnim mestima).
U pogledu mogućnosti ponovnog iskorišćenja materijali mogu biti:
 reciklabilni – mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u proces proizvodnje
 nereciklabilni – ne mogu se vratiti u proces proizvodnje i koriste se za dobijanje energije-spaljivanjem ili se na ekološki bezbedan način skladište.

Gotovo sve može da se reciklira: papir, karton, plastika, staklo, aluminijum, bakar, gvožđe, keramika, elektronski i električni otpad…

Advertisements


Оставите коментар

ДИСПЕРЗНИ СИСТЕМИ

Дисперзним системима зовемо смеше у којима су једна или више супстанци распршене у некој другој супстанци. Деле се на:

  • праве дисперзне системе (величина честица је мања од 1nm)-распршене честице су молекули или јони, а систем је стабилан,
  • колоидно-дисперзне системе (величина честица је између 1 и 100 nm)-систем се може дестабилизовати,
  • грубе дисперзне системе (честице веће од 100 nm)-систем је нестабилан.

Прави раствори

Раствори су хомогене смеше две или више супстанци. Састоје се од растварача и растварака (растворених супстанци). Деле се према агрегатном стању. Растварач је супстанца истог агрегатног стања као и раствор, а ако су и растварач и растворак у истом агрегатном стању, растварач је она супстанца које има више. Процентна концентрација раствора је број који нам показује колико је растворене супстанце у 100g раствора.

Супстанце се растварају тако што привлачне силе између растварача и растворка надјачају међумолекулске силе између честица растварача и растворка засебно (на слици). Растварање је равнотежни процес. Процес инверзан растварању је кристализација. Засићен раствор је онај у ком је постигнута равнотежа између кристализације и растварања. Број грама растворене супстанце која при нормалним условима гради засићен раствор са 100g растварача назива се растворљивост. У презасићеном раствору растворене супстанце има више неgо што може да се раствори при нормалним условима. У незасићеном раствору супстанце има мање неgо што може при нормалним условима да се раствори.

„Слично се у сличном раствара (поларне и јонске супстанце у поларним и јонским, неполарне у неполарним).“ На растворљивост утичу притисак и температура. Растворљивост чврстих супстанци (у води) при повећању температуре се обично повећава. За течности кажемо да се мешају или не мешају. Неке течности се мешају тек при повишеној температури.

Гасови који реагују са водом се добро растварају (NH3, SO2…), а који не реагују лоше (H2, He…). Повећањем температуре растворљивост гасова се смањује. Повећањем притиска растворљивост гасова се повећава.

Осмоза је процес продирања растварача кроз полупропустљиву мембрану у правцу веће концентрације. Полупропустива мембрана је таква да пропушта само молекуле растварача. На осмози се заснива процес уношења воде у биљке преко кореновог система. Осмотски притисак (π) је притисак којим треба деловати да би се онемогућила осмоза. Сразмеран је концентрацији и температури.

Особине раствора које зависе од броја честица растворене супстанце су (молски удео је количник броја молова растворене супстанце и растварача):

  1. снижење напона паре- директно пропорционално молском уделу растворене супстанце;
  2. снижење тачке мржњења и повећање тачке кључања-такође пропорционално молском уделу растовра.

Колоидно-дисперзни системи

дисперзна фаза (диспергована фаза)

дисперзно средство

име

гас

гас

немогуће

гас

течност

течни аеросол (магла)

гас

чврста супстанца

чврсти аеросол (дим)

течност

гас

пена

течност

течност

емулзија (мајонез)

течност

чврста супстанца

сол (мастило)

чврста супстанца

гас

чврста пена (аерогел)

чврста супстанца

течност

гел (џем)

чврста супстанца

чврста супстанца

чврста сол (стакло)

Колоидно- дисперзни системи се деле на лиофилне (хидрофилне) и лиотропне (хидрофобне). Лиофилни колоиди су обавијени молекулима растварача (воде), док лиотропни одбијају молекуле растварача. Те особине дају делимичну стабилност колоидним системима.